Fakultet političkih nauka Centar za medije

DECA U MEDIJSKOM OGLEDALU

Dominantne predstave o deci u vodećim medijima u Srbiji

rezultati istraživanja - televizija

Unicef i Centar za medije i medijska istraživanja FPN

novembar 2009.

O ISTRAŽIVANjU

Ovo istraživanje identifikuje dominantne predstave o deci u najtiražnijim i najuticajnijim informativnim medijima u Srbiji. U fokusu analize je način na koji mediji izveštavaju, analiziraju, krše ili afirmišu dečija prava i doprinose izgradnji humanijeg i tolerantnijeg društva u kome su deca prepoznata kao njegovi punopravni članovi.

Posebna pažnja posvećena je načinu na koji mediji doprinose poštovanju komunikacionih prava dece koja se jasno definišu u Konveniciji o pravima deteta: prava na informaciju, prava na slobodno formiranje i izražavanje mišljenja (pravo na pristup medijima) i prava na privatnost (članovi 12-17).

Cilj analize je da se ustanove osnovne odlike medijskog odnosa prema deci kroz

identifikovanje:

- vidljivosti dece i dečijih prava (broj tekstova, veličina, plasman, vrste programa) u informativnoj ponudi dnevnih novina i vodećih televizijskih programa

- sadržinskih odlika dominante slike o deci (teme o kojima se piše, zastupljenost dece, poštovanje privatnosti, poštovnje i izražavanje mišljnja dece, vrednosni kontekst izveštavanja, raznovrsnost izvora itd.)

- profesionalnih karakteristika izveštavanja (analiza naslova, fotografija, raznovrsnost izvora informacija, poštovanje profesionalnih i etičkih standara, uvažavanje dečijih komunikacionih prava).

Istraživanje je obavljeno kombinacijom metoda kvalitativne i kvantitativne analize sadržaja štampanih medija i studijom slučaja i diskurzivnom analizom TV prpograma.

Analiza televizijskog programa prilagođena je specifičnostima ovog medija, obimu produkcije i specifičnostima tri odabrane televizije. Tematski je pregledan sadržaj svih glavnih informativnih emisija da bi se odabrali programi koji su karakteristični za svaku televiziju. Na osnovu kontekstualne analize (teme, učestalost, trajanje) sačinjen je programski paket reprezentativan za svaku od njih i analiziran kao posebna ’studija slučaja’. Emisije koje su identifikovane kao reprezentativan za programsku i uređivačku politiku te TV kuće, bile su predmet diskurzivne analize.

Uzorak a ovu analizu činile su sledeće emisije:

RTS

Da možda Ne - Tucite ja i dalje držim čas , 24. juni 2009

OKO - Intervju sa Ž.Obradovićem , 22. juni 2009

B92

Utisak nedelje - Ko nam vaspitava decu , 28. juni 2009

Stanje nacije - Šta čitaju srednjoškolci , 15. januar 2009

PINK

Piramida - emisija emitovana 09. juni 2009

TV Dnevnik - početak škole 01.sept. 2009

Pošto TV Pink nema ni jednu drugu informativnu emisija koja se bavi aktelnim društvenim temama u uzorak je ukljkučena emisija Nacionalni Dnevnik od 1.septembra 2009.godine.

Istraživanje je sproveo Centar za medije i medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka Beogradu pod rukovodstvom prof. dr Snježane Milivojević.

GLAVNI NALAZI ANALIZE

1. Televizijsku scenu u Srbiji čini veliki broj emitera ali tri televizije uključene u ovo preliminarno istraživanje reprezentuju raspon karakterističan za programe onih sa nacionalnim pokrivanjem: RTS je javni servis sa jasno definisanim programskim obavezama i visokom gledanošću, TV Pink je komercijalna televizija sa dominantno zabavnom programskom orjentacijom i pođednako velikom publikom a TV B92 je komercijalna televizijia sa značajnim udelom informativnog sadržaja i sa mnogo manjom publikom.

2. Veliki broj telvizija ne znači nužno bogatu i raznovrsnu programsku ponudu, pa je podsticanje pluralizma i programske raznovrsnosti jedan je od osnovnih ciljeva medijske politike. Ukupna produkcija svih emitera sa nacionalnim pokrivanjem je veoma obimna ali ne u istoj meri i raznovrsna. Novija istraživanja kažu da su najzastupljeniji igrani i zabavni program (oko 40%), manje informativni (oko 30%) i znatno manje sportski. Svih ostalih vrsta programa zajedno (dečiji, obrazovni, kulturno-umetnički) ima manje nego reklamnog (oko 10%). Informativni programi, kojih ima između 15% i 40% na različitim televizijama, veoma su različitog kvaliteta i formata. RTS i TVB92 imaju veliki broj ovakvih emsija u večernjim terminima dok na TV Pink, sem Nacionalnog dnevnika, ne postoji ni jedna emisija posvećena društvenim, ekonomskim, političkim ili kulturnim temama. Sa RTS i TV B92 uključene su po dve emisije po jedna kasno-večernja (koja se emituje jednom nedeljno) i po jedna rano-večernja emisija razgovora u studiju koja se emituje svakog dana. U vreme na koje se odnosi istraživanje na TVPink je emitovana emisija Piramida (nezavisne proudkcijske kuće po inostranoj licenci) koja se više ne emituje, ali je, ipak, uključena u istraživanje. Prema svim medijskim istraživanjima, programska raznovrsnost je još manja u programima namenjenim deci ili onima koje deca gledaju. To znači da ona žive u još neraznovrsnijem ’medijskom’ svetu nego odrasli, što za posledicu ima veoma svedeno razumevanje društvene složenosti, dominaciju stereotipnih slika o drugima i manju tolerantnost za različitosti.

3. Televizije utiču na fomriranje dominantnih predstava kroz različite vrste programa u kojima informatvna produkcija nije uvek, i nije najčešće, njihov najuticajniji program. Televizija je pod velikim komercijalnim pritiskom i u visoko konkurentskom okruženju, što se često odražava na rezlike u kvalitetu različitih vrsta programa. Čak i televizije koje imaju kvalitetne informativne programe u trci za rejtingom ne poštuju iste kriterijume kvaliteta u izboru zabavnih, filmskih ili serijskih programa. Reklamni programi koji se u zavisnosti od snage oglašivača pođednako vide na svim televizijama, takođe u mnogome utiču na formiranje poželjnih modela ponašanja, potrošačkih navika, stereotipa i tako proizvode kumulativni efekat svih medija. Televizijski uticaj je utoliko teže identifikovati i objasniti. Početkom septembra sve vodeće televizije posvetile su nekoliko minuta u svojim večernjima emisijama pčetku nove školske godine, ali sve komercijalne televizije upravo su u to vreme počele sa novim serijamlima svojih ’reality programa’ kao svojim udarnim programom za novo TV polugodište.

4. Televizije imaju izuzetno malo specijalizovanog dečijeg programa čiji najveći deo čine animirani filmovi i programi za najmlađu decu. Pad obrazovnog programa prati porast zabavnih programa namenjenih deci i tinejdžerima (Siti Kids na TV Pink) i njihovo brzo ’medijsko’ odrastanje uključivanjem u publiku zabavnih programa. Specijalizovani dečiji i programi za mlade, kao i obrazovi programi su na domaćim televizijama nestajuća vrsta- veoma su zahtevni i skupi za proizvodnju a oglašivačima nisu dovoljno atraktivni. Mlada publika se tako trenira za potrošnju od najranijeg uzrasta, socijalizuje na komercijalnim i zabavnim programima i prihvata vrlo specifičan TV svet kao normalan - TV svet sačinjen od ’reality programa’, ’kako se i gde zabaviti i šta obući večeras’ emisija, zabavnih i muzičkih programa u kojima i voditelji i gosti promovišu standarde glamuroznog izgleda od najranijeg jutra, filmove uglavnom holivudske produkcije često pune nasilja i agresivnih scena. TV svet u kome se peva/zabavlja, živi brzo i nasilno i izgleda glamurozno. U takvom miljeu, informativni programi teško mogu da utiču na formiranje drugačijih vrednosti ili složenije, ako već ne sasvim drugačije, slike sveta.

5. Komercijalni pritisak na televizije najvidljiviji je kroz oglašavanje i način na koji reklamna industrija stereotipizuje rodne i društvene uloge i priprema decu i mlade za njihovo preuzimanje ’kad odrastu’. Industrija oglašavanja i njenim posredstvom komercijalne TV, za razliku od proizvođača programa, decu vide kao veoma značajnu publiku koja predstavlja tri tržišta- ’primarno tržište’ za proizvode koje deca sama žele i troše, ’uticajno tržište’ jer u porodicama utiču na to šta će se kupovati i ’buduće tržište’ kupaca koji često ostaju vreni proizvodima koje su navikli da koriste u ranom uzrastu. U rezgovorima koji su se povodom regulativnih promena vodili prethodne dve-tri godine u EU najveći otpori bili su upravo regulisanju raznih vidova ’komercijalne komunikacije’ i nastojanju da mediji nastave da se obraćaju građanima istog društva a ne potrošačima jednog tržišta. Istraživanja pokazuju da deca, iako odrastaju u svetu punom reklama, tek posle uzrasta od 12 godina stiču sposobnost kompletnog razumevanja reklamnih poruka. Složenost i sofistikacija ovih poruka često je zagonetka i za odrasle što stalna pojava hibridnih žanrova, mešavina oglasnih sa svim drugim vrstama poruka stalno pokazuje- infotainment, advertotial, edutainment... itd.

6. U takvom medijskom okruženju, gledanost i uticaj informativnih programa nije lako odrediti. Međutim, visoka gledanost i poverenje koje publika iskazuje televizijama, obavezuje da u informativnim programima, kada ih imaju, poštuju profesionalne i etičke standarde, posebno u temama koje se odnose na osetljive i manje moćne delove populacije kakva su deca. Ali televizije se uglavnom ne bave mnogo temama koje se odnose na decu i dečija prava. Bilo najviše u programu RTS- od 64 emisije OKO emitovane u 2009. godini bilo je pet takvih emisija: Božić u hraniteljskim porodicama (07.01), Porođaji u Srbiji (06.03), Nasilje u školama (13.04), Koliko greše lekari (29.05) i Žarko Obradović, ministar prosvete (22.06) a od 25 emsijia Da možda Ne to bio slučaj sa jednom. Na TVB92 u istom periodu, Stanje nacije i Utisak nedelje su po jednu emisiju posvetile temama koje se odnose na decu ili dečija prava. Obe ove televizije imaju i specijalizovane emisije koje se bave najmlađima ali se njihove koncepcije razlikuju: na RTS to je emisija Vreme je za bebe a na TVB92 Vodič za roditelje. Dok je emisija TVB92 zamišljena kao informativni i servisni program za roditelje i bavi se dilemama i izazovima odrastanja, emisija RTS je više nastojanje da se afirmacijom i promocijom roditeljstva utiče na podizanje nataliteta i utoliko je više populariuzacija ovog društvenog cilja.

7. Analizirane večernje emisije sa gostima u studiju na sve tri televizije, Da možda ne, Utisak nedelje i Piramida, za temu su imale nasilje u školi (incident u tehničkoj školi u Sremnskoj Mitrovici). U Piramidi, kao mozaičnoj emisiji od pet tematskih celina još dve od njih su bile posvećene deci i mladima (sprečen pokušaj samoubistva mladića na Brankovom mostu i Svetski dan borbe protiv droge). Obe analizirane rano-večernje emisije bile su posvećene obrazovanju (Intervju sa Žarkom Obradovićem, ministrom prosvete/RTS, OKO i Šta čitaju srednjoškolci/ TV B92, Stanje nacije) pa je prilog o početku školske godine u Nacionalnom dnevniku TVPink emitovan 01.septembra, uključen kao ilustracija načina na koji se jedna tema iz oblasti obrazovanja tretira u informativnom programu ove televizije.

8. Budući da su sve emisije prilično dugačke u odnosu na standarde odabranih televizija (Da možda ne 70 min, Oko 30 min; Utisak nedelje 120 min, Stanje nacije 30 min i Piramida 60 min-selektovani deo 40 min) i pružaju mogućnost analitičkog pristupa temi, one jesu reprezentativne za ’informativni’ govor svake televizije. Tokom protekle decenije informativni standardi i funkcije pojedinih delova programa unutar programskih koncepcija televizija prilično su evoluirali. Na svim analiziranim televizijama, večernje emisije vesti su postale informativnije, dinamičnije, sa većim brojem kraćih priloga i uglavnom bez većih interpretativnih sadržaja. Analitički i autorski angažman uglavnom je vidljiv iz drugih informativnih emsija zbog čega su i uključene u ovu analizu.

9. Najveće emisije u sva tri slučaja posvećena su istoj temi (nasilje u školi) što uglavnom koincidira sa nalazima analize sadržaja štampe (dominantna tema nasilje, druga po zastupljenosti obrazovanje). Nasilje i incidenti su uvek na vrhu medijske agende, a medijski odnos prema temama o deci i dečijim pravima vidi se iz ove tematske strukture – nasilje (’problem’)- obrazovanje (’društvena briga’)- sve ostalo. Dakle, svet u kome deca žive u medijima je sveden na ono što šokira i zabrinjava (mada pojava koja je dominantna tema zahteva i drugačiji medijski tretman), ono što je sigurno i prilično konvencionalno svedočanstvo društvenog angažmana u oblasti dečijih prava (obrazovanje) i prilično svedeni svet ’svega ostalog’. U ovoj poslednjoj tematskoj grupi, takođe, postoji prilična pravilnost: skoro pođednak broj priloga je o o deci koja žive u teškim socijalnim uslovima, zatim o raznim državnim aktivnostima i merama javne politike, i, nešto manje, o humanitarnim, društvenim i NVO akcijama. U tekstovima sa socijalnim temama teške okolnosti se često senzacionalizuju i prilično komercijalno koriste kao ’dobra priča’ bez posebne osetljivosti za ljudsko dostojanstvo i integritet dece o kojoj se piše. U slučaju televizije, tematska struktura je veoma slučna kada je reč o nasilju i obrazovanju, ali je manje ’teških ’socijalnih tema’.

10. Izbor teme kojoj su sve tri televizije jedini put posvetile nedeljne emisije sa gostima u studiju tokom devet mesci,ukazuje na istu selekciju (definisanje agende) i istu procenu o informativnoj vrednosti događaja između TV i štampe. Definicije teme su se razlikovale u zavisnosti od dominacije ’novinarskih okvira’ koji su na različitim telvizijama primenjeni.

U emisiji Da možda Ne otvoreno je mnogo aspekata događaja, što je ukazivalo na njegovu kompleksnost, ali nije bilo zajedničkog viđenja ni incidenta ni problema. U intepretaciji je dominirala profesionalna solidarnost nastavnika pa je čitav događaj uglavnom interpretiran kao posledica porasta nasilja među mladima, ugroženosti nastavnika u školama, gubitku autoriteta i nemogućnosti nastavnika da kontrolišu situaciju u učionicama i školama. Studenti i aktivisti NVO za borbu protiv nasilja u školama, imali su retku priliku da govore. Iako su iskazali nezadovoljstvo odnosom nastavnika prema učenicima opšti je utisak da su, u senci incidenta, učenici dobili ulogu češćih ’počinilaca’ nasilja. Glavni razlozi porasta nasilja u školama potiču iz kuće. Stručna mišljenja (psihološkinja i zamenica ombudsmana za prava deteta) nisu većinski podržana u studiju u dve ključne stvari: nije jasno rečeno da nasilje nije prihvatljivo ni pod kojim uslovima (čak ni u odbrani profesije, dnevnika itd.) i da učenici koji su kažnjeni udaljavanjem iz škole treba da nastave školovanje i da ne ostanu izvan obrazovnog procesa. Pokušaji da se neprihvatljivost fizičkog kažnjavanja, kao vrsta nasilja odraslih nad decom, jasno oglase neprihvatljivim, nisu bili opšte prihvaćeni. Voditeljka je povremeno cinično obezvređivala značaj ovog stava pa je čak pošalicama komentarisano prihvatanje fizičkog kažnjavanja i ’malo batina’. U razgovoru je često banalizovan značaj obrazovanja nastavnika (neke ’radionice- igraonice’, nikad više treninga i nikad više nasilja u školi) i isticano zalaganje za efikasnije mere za sprečavanje porasta učeničkog nasilja. Rezultati ankete koju je sproveo Istraživački centar RTS pokazali su da su ova uverenja rašrena (59% podržava fizičko kažnjavanje dece) i da prevlađuje utisak da nova atmosfera liberalnijeg odnosa prema učenicima i porastu đačkih prava ustvari vodi u školu u kojoj nastavnici nemaju kontrolu.

U emisiji Utisak nedelje o incidentu se govorilo kao o simptomu dubljih društvenih poremećaja, pre svega, sistema vrednosti. Učenici onda kopiraju model nagrađivanja agresije i bahatosti koji vide svuda oko sebe. Prvi okvir kroz koji je tema definisana je promena u odnosima moći (’ bilo je zamislivo da profesori udare đake ali obrnuto ne’). Učesnici su se u ovoj emsijiji manje polarizovali iako se nisu mnogo više slagali u mišljenjima. Iako je incident bio samo povod za razgovor, pokušaj rekonstrukcije događaja poslužio je za postvaljanje pitanja ’ko generiše nasilje’. Iz najubedljivije interpretacije ovde je jasno preuzeto stanovište da profesor ni pod kojim uslovima nema pravo da fizički kažnjava đake i da učenici, čak i ako su kažnjeni isključivanjem iz škole, moraju da se vrate u obrazovni proces. Početni ’društveno-centrični pristup’ tokom emisije pretvorio se u prebacivanje glavne odgovornosti na porodicu, odnosno, roditelje. Kada je ugao posmatranja pomeren na domaći ambijent (sve počinje iz kuće) ispostavilo se da ’samo škola nije kriva’ nije odgovarajući obrazac za razumevanje porsata nasilja. Iako je postojala saglasnost da je ’loše tražiti krivca’ razgovor o mogućim rešenjima se ipak uputio u navođenje kaznenih mera koje bi u školi trebalo pojačati. Moto ’nema autoriteta bez kazne’ bio je povod da učesnici iznesu svoja iskustva sa fizičkim kažnjavanjem, istina svoje dece. Do kraja emisije prevladao je stav da se mora uvesti strožiji sistem kažnjavanja i da škola ima na raspolaganju mere koje može da primeni. Liberalniji odnosi između nastavnika i đaka prikazan je kao sistem u kome đaci brzo shvate da im ’škola ne može ništa’ i da ’nema autoriteta bez kazne’. Gledaoci koji su učestvovali u emisiji većinom su smatrali da ’deca nisu kriva i da su krivi roditelji’, pa je i u ovoj emisji ipak dominiralo stanovište ’sve potiče iz kuće’

Kao najkraća i najdinamičnija emisija Piramida je i u interpretativnom smislu bila svedenije od dve prethodne emisije. Gosti su i ovom razgovoru imali različita stanovišta ali konfrontirajući karakter emisije ponekad je vodio u polarizaciju u čijoj osnovi nije bilo velikih razlika. Ugao iz koga je događaj u Sremskoj Mitrovici konetsktuiran je bio malo drugačiji: slučaj je postavljen kao napad jakog i agresivnog mladića na jednu ženu, stariju i slabiju. U tome je prepoznato odsustvo ’muskog viteškog vaspitanja’ koje treba da štiti žene i krivica raoditelja koji decu upisuju u škole ’za inženjere i evo im nagrade.’ Druge sagovornice su se složile da sve zavisi od porodice ali se nisu složile u odgovornosti države. Kao i u drugim emisijama u kojima su učestvovali, predstavnici državnih institucija su ili minimizovali ulogu države (država nije tamo neki aparat, država smo svi mi) ili obrazlagali institucionalna rešenja. Druga priča u ovoj emisiji govorila je o mladiću koji je hteo da izvrši samoubistvo sa Brankovog mosta ali ga je devojka Iva, koja je slučajno prolazila u to vreme, u jednočasovnom razgovoru odgovorila od te namere. I u ovoj temi roditelji su preoznati kao odgovorni jer je mladić, navodno, pokušao da se ubije zbog slabih ocena, pa mu je ’susret sa roditeljima bio teži nego da skoči u ambis savskih voda’. Sagovornica koja se i ovog puta zalagala za odgovornost države videla je negativnu ulogu medija (decu vide samo u problematičnim događajima) na koje bi država taođe mogla da utiče ( bar na RTS, to je vaš državni medij). U trećoj temi, obeležavanju svetskog dana borbe protiv droge, bilo je različitih ’čitanja’ društvenog konteksta korišćenja droge i alkohola,ali saglasnosti oko potrebe da se zajedničkim trudom škole, države i porodice deca ’vrate u šareni i raznovrsni svet sporta, muzike i umetnosti.’

Interpretacije u svim emisijama kreću se u okvirima koji se uglavnom podudaraju i faktografski i inrepretativno sa pristupima u štampanim medijima. Incident u Sremskoj Mitrovici je i u sve medije dospeo iz istog izvora, sa snimka mobilnog telefona jednog od učenika-svedoka, koji je postavljen na Yutube, odakle su ga preuzeli i koristili svi mediji. Na simboličan način ovaj događaj je usvari otvorio temu koja je ostala izvan analize a koja sva stara pitanja o deci u medijima postavlja na novi i mnogo zahtevniji način u nastajućem okruženju novih medija.

http://www.blip.tv/file/2875842/